Ceka se dan, kada necu vise moci trpeti. Cekaju dan, kada ih vise nakon kamena necu moci hlebom udarati.

Kada im za ruznu rec, necu moci vratit osmeh, niti za lose delo uciniti uslugu. Sve stoji, sve ceka. Covek bi i

dusu svoju dao, ako ce ga neko uveriti da ce sutra dobiti dve. Ljudi rizikuju i ekperimentisu u zivotima drugih,

cekaju da im se blizi opekne da oni ne bi.

A u meni polako sve tinja, gori, dogoreva.. Kada bukne vatra, tada ce te shvatiti moje pravo lice, tada cete

shvatiti kakva vas je osoba trpila, bodrila i podrzavala. Tada cete se zgrozavati svake moje reci, jer ja sam taj

koji je uspeo ubiti zlo u sebi da bi bio dobar drugima. A svetu se ne moze ugoditi, ali bar onim ljudima sto te

okruzuju moze.. Ili bar pokusati, prava osoba uvek pokusa.

I mogu od svega odustati, ali od svojih snova necu. Toliko je volje u meni da vam je mogu poklanjati, niti jedan

dan nije za baciti, niti jedan san nije toliko nemoguc da ga se treba odreci. I opet cu ja biti ja.

Al' tog trenutka kada buknem, kada popucaju svi savovi maske ispod koje krijem zivotinju koja je gladna ljubavi i

paznje, tada cete shvatiti kako sam vas mogao voleti vise nego iko, a opet ko mi je i koliko kad poklonio ljubavi.

Ja nisam masina koja ubija bol, ja sam decak koji slika osmehe na vasim licima, osoba koja pise o svom bolu

da bi vi lakse presli preko svog.

Ceka se dan, kada cu se povuci u svoj imaginarni svet i coveku u ogledalu reci :

Voli i sam sebe some a ne samo druge! Da bi te i drugi voleli....

Tukao sam se i gurao kroz masu ljudi i onda kada su svi drugi stajali, čekajući da gužva prodje. Išao sam preko trnja verujući da me put vodi na pesak obasjan Suncem dok su svi drugi u strahu od druge strane gledali. Pravio sam odluke, neke loše a neke prave u koje sam često samo ja verovao; i stiskao sam pesnicu i zube dok su drugima suze kretale niz oči. Gurao sam glavu gde drugi nogu nije hteo.
Gutao sam gorčinu, ispljuvavao kiselinu, i samo u trenucima kada sam znao da mogu i smem, puštao život da me sam ponese svojim slatkim potocima. Češće sam ja bio taj, reka koja je nosila sve sa sobom, koja je drobila kamenje, tekla mirno i brzacima, grešila, izlivala se pa vraćala u korito tražeči svoj put do mirne delte. Do mora. Do mesta pod Suncem.

“Prijatelj je najbolja imovina u životu. Samo ruka prijatelja može izvaditi trn iz srca”

Onaj čovek koji nema ni jednog pravog prijatelja, nije dostojan ni da živi! Kada si u nevolji, zakucaj na vrata prijatelja I otvorit će ti se oči, I videćes da li imaš prijatelja ili samo njegovo ime. Ako su u nevolji, prijateljima treba dati pomoć a ne samo prazne savete. Nama nije potreban prijatelj koji se u svemu slaže sa nama I onaj koji samo klima glavom, jer to može da uradi I naša senka I to mnogo bolje. Medju prijateljima treba ceniti one koji žaloste naše nesreće a još više one koji nisu ljubomorni na našu sreću I uspeh. Za nekoga, da bi sigurno mogli tvrditi da je naš prijatelj, on mora da se pokaže u  slučaju potrebe, iza naših ledja, I posle naše smrti. Prave prijatelje pozivamo da dodju kod nas na veselje I radost, a kada nam je teško oni dolaze bez našeg poziva.
Lažan prijatelj je poput senke, prati nas samo kada Sunce sija. Nije pravi prijatelj onaj koji nam laska, vec onaj koji nam ukazuje na greške, pre nego one dodju do nasih neprijatelja i oni ih upoznaju. Vernost nekog prijatelja može se dokazati samo delima a ne samo rečima.

Dokle ću još govoriti sebi: tako treba da bude,dokle ću iznova ranjaviti sebe iluzijama i snovima i koji je to način na koji čovek može da objasni sebi da je nešto prošlo da ne postoji ništa više da je kraj,i da li je to toliko teško shvatiti, živeti dalje ,živeti s tim ,ne osvrtati se za prošlim, podići uspravno glavu i pomiriti se sa činjenicom da je sve izgubljeno ,jednostvno propušteno da nema nade da bude drugačije.Stotinu puta mogu obećati sebi ,mogu se zakleti: sutra,sutra ću uspeti,sve će proći,a onda sutra sve iz početka vraćam se starim zabludama ,željama i snovima,kao magični krug kome bi se vraćao ponovo i ponovo jer nemam ništa drugo čemu bi se vratio.

Klatno se njiše u nekom samo sebi poznatom ritmu.  Tišina podlo isparava iz tepiha, viri iz prazne čaše na stolu, krije se kao malo dete ispod stola, kezi svoje zube u osmeh dok glodje stolicu... Ima me, ja sam njen u ova četiri zida, nemam gde da pobegnem. Bilo bi lako razbiti je, samo jedna reč bi bila dovoljna pa da se raspline u milijardu sitnih kapljica, ali ja tu reč nemam. I koliko god se trudio da nađem bilo šta u magli što leluja po glavi, ne nalazim ništa. Pokušavam bar maglu da uhvatim u ruke, ne mogu. Prolaze kroz nju, a možda i ona prolazi kroz moje ruke, ko će ga znati...


Sad se popela na plafon. Ćuti, kao i uvek, gleda me...  Grozničavo tražim reč, ali i dalje je nema. Gde li sam je stavio??? Užasnut preturam po fijokama stola. Gomila diskova, papira, ceduljica sa zapisanim stvarima koje mi nikada nisu zatrebale, spajalice, lepljiva traka, gomila beskorisnog krša... Zavirujem ispod kreveta, možda sam je tamo sakrio... Nisam. Možda je u sudoperi, ipak reči trebaju biti čiste i lepe... Nema je ni tamo. Pomislih... Pomislih da sam je možda dao nekome. Prebiram po umu, gde sam bio, šta sam radio, s kime, kada, gde, kako... I setih se... Setih se kome sam dao reč,znam kod koga je. Dao sam reč!!!